Šta treba da znate da biste pravili video-igrice?

Dizajn video-igara je ogromna industrija u kojoj se vrte milioni dolara. Razvoj igrica poput popularne GTA franšize upošljava hiljade ljudi i košta pravo bogatstvo. Tako, primera radi, razvoj i plasman poslednjeg nastavka ove igre koštali su više od 260.000.000 dolara.

Pravljenje igara može biti unosan biznis i kada je manjeg obima, a novonastala kriza inspirisala je mnoge da se prekvalifikuju na dizajn video-igara.

Da biste i sami počeli da se bavite ovim poslom, morate znati ovih nekoliko stvari.

Ako želite da se bavite video-igrama da biste zaradili bogatstvo, razmislite dvaput. Nije neobično da firma u svetu razvoja video-igara doživi neuspeh baš zato što je inicijalna želja bila zgrtanje novca, a ne kreiranje vrednosti za sebe i druge. Činjenica da je često u pitanju multimilionski biznis ne garantuje uspeh. Iskrena želja i strast pravi su motivatori za svakoga ko želi da uđe u ovaj uzbudljiv svet.

Primera radi, Branko Milutinović, osnivač Nordeusa, naše najuspešnije kompanije za izradu video-igara, izjavio je da je za njega i njegove kolege pravljenje video-igara bilo ostvarenje dečačkog sna. Drugim rečima, za njih ono nije bilo posao niti predstavljalo napor. Možda baš zbog toga danas ova kompanija vredi više miliona.

Zato se zapitajte: Zašto želim da pravim video-igrice?

Nikada nemojte zaboraviti šta su razlozi zašto ljudi igraju. Jedan od osnovnih je zabava. Većina dizajnera video-igara potvrdiće da su počeli da se bave ovim poslom jer su želeli da se zabavljaju igrajući „takvu i takvu” igricu koja još uvek nije postojala. Tu se ponovo vraćamo na prvu tačku – motivaciju. Poletnost i radost zbog zabavljanja moraju biti prisutne i u kreiranju video-igrice.

Pitanje ovde jeste: Kako želim da se osećam dok igram?

U zavisnosti od njihovog tipa, većina igrača pokreće video-igre kada žele da naprave pauzu ili završe s obavezama. Oni koji imaju vremena napretek, poput mlađih generacija, igraju kao da su u radnom vremenu. Ali jedno je izvesno, deca i mladi nisu jedina ciljna grupa. Zato, kada razmišljate o dizajnu video-igara, morate uzeti u obzir širu publiku.

Mnogi greše što prvo smisle igricu, a nakon toga razmišljaju o potencijalnom igraču.

Razmislite kojoj ciljnoj grupaciji bi vaša ideja izgledala interesantno. A onda se zapitajte kako oni žive, kada imaju vremena da igraju i koliko. Sve su to elementi koji će uticati na tehničke i kreativne elemente igre. Interfejs i komande u igri predviđenoj za brzo opuštanje tokom kratke pauze preko mobilnog telefona u odnosu na onu koja će ispunjavati duge večernje sate na velikom ekranu neće biti isti. To važi i za narativ i dramaturgiju.

Pitanje koje morate postaviti sebi jeste ko bi igrao ovu igricu i, ako takva osoba postoji, šta bi joj se dopalo. Kako najčešće pravite nešto za sebe – pitanje je u stvari: šta se meni samom dopada?

Kao i u svemu drugom, početak je težak. Ne budite obeshrabreni. Baš zato je važno da uvek i što je moguće više testirate. Možda mislite da prvo morate da napravite igricu da biste je testirali? Zašto ne biste počeli od svoje ideje za igricu? Ispričajte je ukućanima i prijateljima. Pronađite predstavnika svoje idealne ciljne grupe koji će vam dati svoje nepristrasno mišljenje.

Psiholog koji se bavi igrama Majk Ambinder izjavio je da je svaki njihov aspekt hipoteza, a svaki segment čist eksperiment. Da bi eksperiment bio uspešan, unapređujte formulu na svakom koraku.

Pitanje koje se ovde nameće je: Kako da učinim igru boljom tako da promena odgovori na kritiku koju sam dobio?

Proces pravljenja video-igre je izuzetno kompleksan. Iskoristite krizu koja vas je zatvorila u četiri zida i posvetite se učenju zanata. Obuka za razvoj video-igrica prvi je korak do realizacije vaših sjajnih ideja.